U svakom slučaju kada smo odlučili izgraditi takvo mesto, moramo dobro razmisliti o njegovoj veličini. Ona zavisi od  toga kakve su naše životne navike, kako je veliko naše društvo s kojim ćemo deliti taj prostor, koje ćemo sve aktivnosti upražnjavati i uvezi s tim kakav ćemo nameštaj koristiti i za koliko osoba. Ono što je zajedničko za sve njih je pravilo da ona moraju biti prekrivena (popločana) nekim čvrstim materijalom. Danas na tržištu ima zaista veliki izbor pogodnih materijala s različitim načinom ugradnje. Kada smo odredili veličinu tog prostora, moramo razmisliti i o njegovom obliku. Da li će to biti neki poznati geometrijski oblik ili ćemo pustiti da naše kreativne sposobnosti dođu do izražaja stvarajući nove kombinacije oblika, to prepuštamo sebi ili stručnjaku za dizajn vrta.

Ako ćemo oblikovati prostor sami bitno je ne preterati šarenilom oblika i materijala. Za ovakva popločenja važe ista pravila kao i za staze i terase. Ako se prostor za sedenje nalazi blizu kuće moramo koristiti materijale koji odgovaraju vidljivim materijalima od kojih je sagrađena kuća, ili ako je taj teren udaljen prilagodićemo materijale stazama u vrtu ili čak ogradi, ako je u blizini. Bitno je da ne uđemo u šarenilo i neukus samo zato, što se u robnim kućama prodaje toliko različitih materijala…

Kada smo odabrali mesto, veličinu i oblik, možemo pristupiti izgradnji. Poslednja odluka će biti na koju visinu postaviti mesto za sedenje: da li će biti u visini terena ili ćemo ga pak podići nešto iznad. Ako je teren vrta ravan ali nije dosadan, možemo popločenje napraviti u ravni, što znači oko 5 – 10 cm iznad nivoa okolnog terena. U slučaju kada je teren i u široj okolini i previše ravan, a da bi postigli mali kontrast i raznolikost, možemo podići popločano mesto na visinu dveju stepenica (računajte da jedna vrtna stepenica ne sme biti viša od 13 cm, a niti niža od 10 cm) što ce reći oko 25 cm. ponekad je dobro mesto za sedenje obrubiti kakvim dekorativnim zidićem visine do 50 cm, ali ako je teren nagnut i mesto za sedenje mora biti ukopano u celosti ili barem delimično, u takvim slučajevima potporni zidić na mesto nasipanog terena je skoro obavezan. Ova tehnička pitanja se razmatraju od slučaja do slučaja, što zavisi i od konfiguracije terena vrta i od veličine samog prostora za sedenje.

Najpre moramo ocrtati na tlu tačan oblik odabranog prostora. Za ocrtavanje možemo koristiti suvi pesak ili sprej u boji. Kada smo označili prostor pristupamo plitkom iskopu, čija dubina zavisi od karakteristika tla. Ako je tlo propusno, dubina iskopa će biti oko 28 cm. Dno iskopa moramo dobro uvaljati malim vrtnim valjkom uz vlaženje tla. Na dobro uvaljanoj podlozi nasipamo 10 cm šljunka ili kamena tucanika, pa opet dobro uvaljamo valjkom. Beton u sloju od 10 cm ugrađujemo na uvaljani šljunak ili tucanik, te ga dobro razastremo i poravnamo. U slučaju kada je betonirana površina veća koristimo i armaturnu mrežu koju ugrađujemo pre lijevanja betona. Pustimo nekoliko dana da se beton dobro prosuši, ali ga nemojmo ostavljati otkrivenog na suncu. Pokrijmo ga folijom koja ne propušta sunčevu svetlost ili kartonima od ambalaže, koji su u nekoliko slojeva. Dobro je povremeno zalivati vodom betoniranu površinu. Kada je beton potpuno suv, ugradimo ploče na cementnom mortu, a kasnije (zavisi od samih ploča) fugiramo ili ne. U slučaju kada je tlo jako propusno možemo izbeći ugradnju betona. Tada moramo povećati debljinu šljunka, dobro ga uvaljamo i to nekoliko puta uz povremeno zalivanje, pa na njega nasipamo isprani pesak, poravnamo ga i pristupimo ugradnji elemenata (obično betonskih koji nemaju glazirano lice), a fuge između njih su minimalne, jer elementi jako dobro prijanjaju jedan uz drugi. Na taj smo način rešili odvodnju  voda. Ako je tlo nepropusno dobro ga je drenirati kako se ne bi voda skupljala ispod i okolo terase. Ostali postupak ostaje isti. Proizvođači ploča i elemenata za opločnike obično imaju prikazanu tehnologiju ugradnje svojih produkata. Ovde smo objasnili klasiku, postupak koji se koristi kod većine popločenja.

Kada smo sagradili željeno mesto za sedenje moramo pristupiti organizaciji prostora kako na njemu, tako i oko njega. Pretpostavimo da je okolni teren pod travnjakom, u tom ce slučaju naša terasa izgledati kao nešto u nekoj boji i s nekim oblikom, ali će to stajati usamljeno u prostoru i stvarati dojam nedorečenosti i nedovršenosti. Stoga moramo prionuti i kultivisati taj prostor. Kako? Posadićemo bilje složeno u lepe smišljene grupacije u skladu s okolnim prostorom. Kod odabira vrsta koje ćemo saditi moramo isto tako dobro razmisliti šta želimo i onda proučiti karakteristike odabranih biljaka. Kada smo ispunili sve opisane zahteve, možemo pristupiti sadnji. Da li smo odabrali najbolje i da li je naše rešenje sretno, videćemo sledeće godine, a i u narednim godinama, kada posađeno bilje po prvi put pokaže svoj pravi oblik i boje. Popraviti propuste i greške uvek imate vremena. Konačno na greškama se i uči. Naši stari kažu da «svi znaju sve», pa stoga neće biti suvišno pogledati šta su drugi napravili, iskoristiti njihovo znanje za sve ono što im je pošlo za rukom, a i na njihovim se greškama uči pa nemojte raditi isto što i oni samo zato da bi ih nadmašili. Nadmetanja među susedima često dovode do totalnog devastiranja prostora i pokazuju pomanjkanje smisla za estetiku. Takva se terasa gradi da bi tu ostala dugi niz godina i stoga njen izgled nas mora veseliti.